Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Snežana Nikolić

Godina rođenja

1980

Srednja škola

XIII beogradska gimnazija

Fakultet

Filozofski fakultet

Član udruženja

Distrikt6

Snežana D Nikolić, rođena 12. 05. 1980. godine u Beogradu.

 

Trinaestu beogradsku gimnaziju, društveno-jezički smer završla 1999. u Beogradu.

 

Filozofski fakultet, odsek za Istoriju umetnosti završila 1. 6. 2006. godine u Beogradu i stekla stručni naziv Diplomirani istoričar umetnosti na osnovu diplomskog rada Erehteon, iz predmeta Opšta istorija umetnosti starog veka, odbranjenog 23. 05. 2006. godine u Beogradu.

 

Specijalističke studije Urbana obnova – gradovi u novom milenijumu, na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, departman za urbanizam, završila 1.11.2011. godine i stekla stručni naziv specijalista iz oblasti urbanog planiranja i projektovanja.

 

Od januara 2007. volontirala je u firmi  za restauraciju, konzervaciju i restauraciju spomenika kulture u Beogradu.

Od septembra 2007. do decembra 2009. radila je kao član sudskog veća Okružnog suda u Beogradu.

Od avgusta 2009. do maja 2010. bila je zaposlena u prodajnoj galeriji umetničkih slika  u Beogradu i bavila se organizacijom izložbi.

Od juna 2011. do marta 2013. radila kao saradnik umetničke ditrektorke u galeriji crteža u Beogradu.

Od maja 2012. član je udruženja Distrikt 6.

Trenutno radi kao saradnik umetnika i galerista u Beogradu.

 

Izlozba Troumljenje, Galerija Beograd, 7-25. mart 2013.

Разумевање људских искустава као извор стваралаштва

Када твоје срце буде инстинктивно учествовало у радостима и патњи других, тада ћеш знати да си се

ослободио свога ја, уживаћеш у искуству јединства с људским родом.

Антони де Мело (Antonio de Mello)

 

На представљеним радовима младе и афирмисане београдске уметнице Тијане Којић, препознат је мотив људске патње, у физичком и духовном облику. На првом од ова два дела, који носи назив Сколиоза, патња женске особе изазвана је телесним недостатком – искривљеном кичмом, који је урођен или стечен током живота. Линија која означава сколиотични положај кичменог стуба ове фигуре, открива и сву естетску лепоту коју она поседује. Руке фигуре као да се питају: Да ли сам ја за ово крива? Сама уметница тумачи значење Сколиозе:

 „Увек је присутна

амбиваленција – тамо где је девијација, ту је и лепота. Положај тела на овој слици може значити заводљиво

извијање младог тела, или стање у коме млада жена трпи бол, или положај у коме покушава да се ослободи

бола, када непријатно шкрипање пршљенова доноси тренутно олакшање. Сколиоза као стечено стање може бити плод немара и запуштености, али и трофејна последица марљивости”. Уметница је вештим цртежом и сликаним деловима на алуминијумској подлози, представила мотив патње, који је црвеном бојом означен у деловима где он изазива физички бол – у пределу главе, грудног коша, рамена и доњег дела кичме.

Полиптих Спискови несталих, третира мотив људске патње на другачији начин. Патња је у срцима несталих и њихових ближњих, што је нарочито потресно код представљања дечјих ликова. Код неких од њих могу се назрети сестринске односно братске сличности. На једном пару ових лица, не могу се видети чак ни контуре, што значи да

их за живота нико није могао пронаћи, или су, својевољно отишли заувек и једноставно, постали заборављени.

Код неколико њих, пак, може се видети и из којих су предела потицали. Сходно томе, представе дрвећа, птица,

воде и осталих природних слика у позадини портрета несталих, говоре нам о њиховим љубавима, слободи и

животу који су до извесног тренутка имали. Пажљиво исцртани делови одеће говоре о различитости несталих

карактера и њиховог духа. Одсјајем црвене боје, уметница нам је желела показати да зрачак наде и жеља за

животом итекако постоји, било да су у питању нестали или њихови ближњи. Та црвена боја представља, у овом

случају, симбол радости, која би искрсла и зрачила при поновном сусрету несталих и оних који их траже.

Уметница истиче да "слика Спискови несталих не треба да носи једну једину асоцијацију – сећање на трагично

нестале, већ говори и о потребном или чак пожељном одвајању – неке особе, једноставно и треба да нестану

из наших живота. Растанак није увек тужан, већ може бити изванредно пријатно олакшање. Околности не

морају бити трагичне – већ напротив изузетно срећне. Црвена боја може бити тиха нада за поновним сусретом,

помирење, чежњива мисао или свест о прекопотребној промени, она може бити симбол радости или уздања у

срећан исход, или сећање на минуле навике, осећања или израз топлог саосећања".

Физичка и ментална патња свих ликова који су представљени на радовима Тијане Којић је мотив који је дубоко

емоционално третиран и у овим делима обрађен са посебно развијеним сензибилитетом. Разумевање обе врсте риказаног мотива, показује зрелост младе уметнице и изузетну способност да прикаже психолошко и физичко стање људских ликова и карактера. Управо је стање патње људског рода, инспирисало Тијану Којић да на  рационалан и реалан начин прикаже и посведочи разумевање искуства људи у својој средини.

 

Снежана Николић

 

Cognition of human experiences as a source of creativity

When your heart starts instinctively participating in the joys and sufferings of others, then you will know that you are free

of your ego, and you will enjoy the experience of unity with humanity.

Antonio de Mello

The exhibited works of the young and established artist Tijana Kojić acknowledge the motif of human suffering both in its physical and spiritual shape. In the first of the two, titled Scoliosis, the suffering of the woman is caused by a body defect - curvature of the spine, which is congenital or acquired during life. The line marking the scoliotic position of the spine of the figure, reveals the entire aesthetic beauty it possesses. The hands seem to ask: Am I to blame? The artist herself interprets the meaning of Scoliosis: „The ambivalence is omnipresent- where deviation exists, beauty can also be found.

 

The posture of the body might also have the meaning of a seductively twisted young body, or that of the state of a young woman in pain, or that of the position in which she tries to free herself of the pain, the moment when an unpleasant

sound of the vertebrae brings instant relief. Scoliosis as a congenital condition could be a result of neglect and careless behavior, but the also a „trophy“ result of diligence.“ The artist shows with skillful drawing and painted segments on an aluminium foundation the motif of of suffering, marked by red colour in the areas where it causes physical pain- the area of the head, chest, shoulders and the base of the spine.

Polyptych Lists of Missing Persons treats human suffering in a different way. The suffering is in the hearts of the missing and their close ones, which is especially moving in the presentation of the portraits of the children. Some of them hint sisterly i.e. brotherly similarity. One of the pairs of the faces, does not even have outlines, which implicates that nobody could find them during their lives, or that they have voluntarily left forever, or simply became forgotten In a few of them, however, one can see the regions they came from. Accordingly, trees, birds, water and other images of nature in the background of the portraits of the missing, tell us about their loves, freedom and the life they had till a certain moment.

Carefully drawn items of clothes tell us about the diversity of the missing persons and their spirits. With the glimmer

of the red tint, Tijana wishes to show that the glimmer of hope and the will to live do exist, whether talking about the

missing or their close ones. This red colour represents, in this case, a symbol of joy , which makes sparks and radiates at the reunion of the missing and those seeking for them.

The artist says that “painting Lists of Missing Persons does not need to carry a single association - the memory of the

tragically disappeared, but talks about the necessary or even desirable separation - some persons simply need to

disappear from our lives. Parting isn’t always sad, it can be an extraordinarily pleasant relief. Circumstances do not have to be tragic - but on the contrary, very desirable. Red color can be quiet hope for reunion, reconciliation, wistful thought or awareness for necessary change, it can be a symbol of joy and confidence in a happy outcome, or the memory of the past habits , an expression of warm feelings or compassion.” Physical and mental suffering of all the characters that are represented in works of Tijana Kojić is a motif that is deeply emotionally treated in these works, dealt with a specially developed sensibility. However, an understanding of both types of motifs displayed, shows maturity and exceptional ability of this young artist’s to show the psychological and physical state of the human characters and their attributes.

The condition of suffering of humankind inspired Tijana Kojić to show and witness in such a rational and realistic way the understanding of the experience of people in her own surrounding.

 

Snežana Nikolić

 

Izlozba laureata iz fonda Vladimir Velickovic za 2011. 18.12. 2012-11.01.2013. Galerija Haos

ScanMan, Vuk Vučković

 

Da li se pod rentgenskim zracima otkriva i ljudski karakter ili smo ispod njih svi isti? Da li našu profesiju mogu odrediti predmeti koje sa sobom nosimo, ili  cesto posedujemo i nesto sto nas simbolicki moze rasporediti u određenu grupu? Na ovakva i slična pitanja pokušao je da odgovori mladi umetnik Vuk Vučković, predstavljajući ljudske figure u prirodnoj veličini posmatrane kroz rentgen zrake.

Tekstura njegovih platana posebno pripremana  sa akrilnim bojama za beton  zaista podseća na rentgenske snimke. Posle slikanja premazana je akrilnim lakom. Kolorit je postignut belom akrilnom i crnom bojom Za svoju seriju ScanMan, sam umetnik objašnjava: „...Da bi se postigla što veća uverljivost, izgled rentgentskog snimka, crtež sam oblikovao kombinacijom erbraša i raznih šablona, gotovo da nema dela na radu koji je rađen čistim erbraš potezom..."

Umetnik je inspirisan aktuelnom globalnom kontrolom društva i nraušavanjem čovekove privatnosti.  Kao što je slavni filozof Aristotel rekao da „...sreća zavisi od nas samih...“, a to isto važi i za  ljudske postupke. Bez obzira što je transparentnost tela pokazala istovetnost anatomskog sklopa, u ljudsku nameru se ne može proniknuti putem rentgen snimka. Vuk Vučković, međutim, pušta mašti na volju posmatračima da, pomoću atributa figura iz serije ScanMan, dodeljuju imena i otkrivaju osobine koje one,  možda, poseduju.

 

 

Distant, Nemanja Nikolić

 

Video instalacija Distant, mladog umetnika Nemanje Nikolića, sastoji se, zapravo, iz dve zasebne animacije, koje zajedno posmatrane, čine smislenu celinu. Objedinjene su vremenski i prati ih isti zvuk. Ova video instalacija predstavlja pokrenuti crtež. Prvi deo obuhvata figuralne predstave iz kojih ponovo nastaju drugi figuralni oblici, i tu se krug zatvara. Umetnik je ovde očigledno inspirisan Hičkokovim filmom „Ptice“.  Umnožavanjem figura koje su u pokretu, smenjuju se stabla-ptice-ljudi.

 Hičkokova misao  „jedini način da se rešim strahova je da napravim filmove o njima“, kod Nemanje ima drugu konotaciju. On pravi filmove proistekle iz svoje mašte ,a ne iz strahova. To pokazuje upravo drugi deo instalacije koj predstavlja nefiguralne oblike. Oni svojom ekspanzijom, kao i umanjenjem, daju niz mogućnosti za dobijanje izvesnih, opet, figuralnih predstava. U svakom segmentu ovog drugog dela mogu se naslutiti siluete potencijalnih oblika. Ovde je krug otvoren, mogućnosti su brojne i apstraktnost otvara put mašti posmatrača.

 Iako obe animacije čine ukupan doživljaj, možda će nekome da se učini da je u apstraktom delu prepoznao neki od figuralnih predstava, zaokruženih u prvom delu ove video instalacije. Umernik je možda želeo da pokaže da se u jednom zatvorenom životnom ciklusu može otvoriti niz mogućnosti, a da je sve pitanje volje i želje.

 

Snežana Nikolić, istoričar umetnosti

 

Izlozba Pogledi, 25. 03. 2013- 09.04. 2013. Galerija 73

Pogledi

 

 

Dagmara Antić, Kaziu de bubu

Ivana Aranđelović, Organizam

Milena Bakmaz, Acceptance of true or valid, rad

Ana Ivić, Domaće vaspitanje

Milutin Micić, Patriotizam

Pavle Plamenac, Zmija  

Milica Rakonjac, Slobodno vreme,

Milica Salaški Raskršće,

Svetlana Spasić, Hvatač svetla II

 Introvertnost i vapaj za slobodom prikazan kroz malo stvorenje koje gleda svet iz perspektive iza rešetaka, kao da strahom izaziva divljenje. Životinjsko lice obučeno u dečiju igračku, pozorišnu lutku ili lik iz filma, svojom minuciooznošcu izaziva strahopoštovanje. Obzirom da je reč o trodimenzionalnom objektu u ograđenom prostoru, mašta umetnice, proistekla je iz doživljaja straha. Ipak, to malo stvorenje obučeno u personifikaciju proisteklu iz mašte Dagmare Antić, Kaziu de bubu, predstavlja izraz jedne ljudske empirije.

 

Kada jednom prođe, bol, zaboravlja se. Bol boli, jačina, intenzitet osećaja boli, ostaje kao naznaka. Ta urezana naznaka, uvek inicira novu seriju utisaka, koji evociraju neko vreme, nova promišljanja o onome što je prošlo. Ilustracija stanja, gradacija i stepen teskobe, jesu direktni produkt tvorbe te naznake, sada, kao povoda crteža umetnice Ivane Aranđelović. Danas, kada savremena medicina  insistira na permanentnom preispitivanju boli, nas grešnika koji bi tako snosili svu krivicu nemara i zaborava o njenom postojanju, koje smo ignorisali ili gajili svakog dana, pitamo se, šta uopšte osećamo ili treba da osećamo?  Bojimo se potmule i pritajene boli, skloni da je pretačemo u jedinice muke, da merimo, sumnjamo, projektujemo joj  izgled, formatiramo intenzitet i kajemo se ako smo nešto propustili...

Ivana Aran]elović, promatra zarobljenu bol u plućima, koja pokušava da izađe vani i uspeva u vremenskoj instanci od sedam dana. U predstavljenoj skicen belešci, polazi se od najtežeg stanja, kroz transparentnost transponovanog osećaja nemira, manifestaciju gromoglasnog jecaja koji dopire iz tišine i izlazi, probija se, nasrtljivo i teško, te se odvaja od duše. Tada se javlja jedan celokupni prekid, jak rez, koji protutnji celim bićem. Kada osvane sedmi dan/skica, retrospektiva osećaja, dedukcija svesti ima sledeću razvojnu liniju: osećaj nemoći i besa, stanje inertnosti i letargije, jenjavalo je i ostavljalo svoje lepljive korake na putanji ka ozdravljenju/sedmom danu/sedmoj skici. Kao rendgendski snimak, svaki crtež koncentrovane promene, opisan je i utisnut naumom ove umetnice koja je bila medij, te uprošćavala i usitnjavala signale svesna svoje prolazne mučnine. Evokacija težine trenutaka oivičenih u seriji od sedam dana/crteža njenog stanja,  radoznalom oku, daje nadu o njihovom ograničenom trajanju kroz ispisane narative, male dopisane paramedicinske izveštaje. Na taj način upotpunjuje celinu, jednostavnim eksplikativnim sentencama, uz skicu doživljene promene, koloristički dramatizovanu,  te provodi posmatrača kroz ciklični redosled koji ova  bolest diktira. Sedmi crtež je simbolična vizuelizacija nade da je svaka bolest kao loša misao koja se ipak zaboravi, i koja, u prvom redu, stoji kao podtekst ovih slikovnih varijacija.

 

Accetace of true or valid umetnice Milene Bakmaz odrazava komunikaciju osoba između kojih ne postoji nikakva tačka oslonca, osim reči, predstavlja potpunu i kompletnu zrelost umetnice da ovakvim radom predstavi poimanje onoga što u današnjem svetu znači razgovor između dve osobe. Multiplikacijom dijaloga u muško-ženskim i prijateljskim odnosima, postiže se cilj doživljaja svakodnevne potrebe jedinke u društvu da svoje trenutke sreće, tuge i ostalih dnevnih emotivnih akumulacija podeli sa nekim drugim. Crna pozadina rada ističe obavljanje razgovora na svim nivoima i podvlači značaj izgovorenih reči, oslobođenog od bilo koje vrste današnjeg oblika komuniciranja. Vrednost ovakvog jednog dela sastoji se upravo u polazištu u jednoj svakodnevici normalnog sveta – načinu komunikacije, opštenja sa drugim ljuskim bićima. Raznolikost boje na odeći pojedinaca svedoči o prisutnosti različitih karaktera, a položaj odvijanja dijaloga -  na ustaljenu šemu dnevnih događaja.

 

Ana Ivić je preciznim  crtanjem anatomskog oblika tela Oca i deteta,  ukazala na značaj Domaćeg vaspitanja. Ispunjenost crtanih površina bojom otvara mogućnosti za maštu, međutim ravna linija u pozicija neba, podcrtana oštrom narandžasto-oker nijansom govori o ograničenim mogućnostima deteta i o poslušnosti, kao osnovnoj jedinici kućnog vaspitanja. Intenzitet boja, asocirajući na vežebe iz gimnastike, daju za pravo Ocu koji ukazuje na grešku deteta, da od njega traži nemoguće – svoj um. Fleksibilnost se ogleda opet u vaspitanju deteta koje pokušava da zadovolji očevu želju. Nekako, ta fina linija u kojoj dete poklanja svoju glavu Ocu, zaustavlja nam dah i scena odiše zadrškom, rezervisanošću i dubokim pitanjem: Da li je ovo moj sledeći korak?

 

Cilj slobode svakog čoveka iskazan u prvom planu slike kroz figuru osobe koje je oružano opremljena, kazuje nam o slobodi današnjeg umetnika, da predstavi angažovanu umetnost. Početkom prošlog veka u Americi, Velikoj Britaniji i još nekim zemljama sa razvijenijom kulturom, okarakterisana kao pop art, danas umetnost sadašnjice. Stvaralački aspekt posmatrane slike, predmet je posmatranja i nastajanja iz ugla mlade osobe, koja reakcijom na današnje stanje stvari, želi da se oslobodi stega  o umetničkoj slobodi. Precizno oblikovanje figuralnih predstava i upotreba jarkih boja, govori nam o talentu, trudu i sposobnosti Milutina Micića da se sloboda na taj način iskaže u pravom svetlu. Kod nas, Patriotizam, uglavnom je izazivao gušenje slobode vekovima.

 

Skulptura Zmija mladog umetnika Pavla Plamenca u metalnom medijumu na postamentu, predstavlja ostvarenje vredno divljenja - slobodna u prostoru, nezavisna od bilo koje vrste svetlosne potpore, samodovoljna. Mudrost, ponos i dostojanstvenost umetničkog izraza neodoljivo obavija skulpturu, i stvara oreol oko tačke predmeta posmatranja. Impozantna snaga na figuri ovih dimenzija ostavlja mesta posmatraču i samom umetniku za zamišljanje okoline u kojoj je nastala predstava o postojanju Zmije. Srž mudrosti, inače viđen u očima, ovde je zamenjen u grudima i ne izaziva strah, već suprotno – produbljivanje fantazije. Realna dimenzija Zmije i njena boja, ostavlja prostora za upotpunjavanje umetnikove inspiracije i nastanke novih oblika iz prirode.

 

Nevinost dečije igre ogleda se u položaju tela devojčice koja igra „školicu“. To je  igra skakutanja nevine duše po poljima geometrijskog oblika brojčano označenih, iscrtanih kredom na asfaltu, koja iziskuje fizički napor, predstavlja osećaj ispunjenosti i zadovoljstva – opuštanja nakon zahtevnih školskih obaveza. Posmatrano sa aspekta umetnice, koja gleda na ovu dečju igru iz perspektive odraslog čoveka, izgleda kao da je veliki deo detinjstva ispunjen sa minimalnom  kritičnošću prema današnjem dobu. Realnost današnjeg poimanja nevine dečje igre ipak je prepuna opterećenja medijima ljudske komunikacije. Koloristika daje posebnu sferu osećaja blaženstva, a ispunjenost plavom bojom na slici osećaj osuđenosti na život koji nam je dat. Ovako realna slika nas dečjeg zadovoljstva i sreće / Slobodnog vremena, umetnice Milice Rakonjac nastala sofisticiranim pokretima četkice,  objašnjava potpuno ispunjenje slikarke osećajem slobode, sreće i rasterećenosti u periodu odrastanja, kao i zrelosti u rasuđivanju prema mlađim i starijim generacijama. Crveni cvetovi na tkanini haljine i belina sandala devojčice, asocira na  sopstvenu nevinost, a pravilno razdeljena kosa u dva bezmalo simetrična repa, na sklad i prelepu notu odrastanja / ostvarenja zamisli njene mašte.

 

Perfektno iscrtana perspektiva tunela govori o poimanju prostora kao nematerijalnog prava svakog čoveka na jednak tretman u društvu. Sa aspekta umetnice, ispunjavanje ovakve vrste zajedničkog odnosno nedeljivog pojma, a to je u ovom slučaju prostor, govori nam o razlikovanju realnog i metafizičog osećanja slobodne sfere postojanja. Svetlo na donjoj poziciji perspektive i blaga kolorisanost ljudskih kontura kazuje o kontemplativnoj vrsti inspiracije ove mlade umetnice i svesti o realnoj prolaznosti ljudskog iskustva. Život  počinje i završava se, no jedino pravo na posmatranje duhovne svetlosti zapravo prodire sa kraja tunela. Pojave materijalnog sveta /ljudi, svesno prisutni na ovom akvarelu, prodiru u srž razumevanja i spoznajnog procesa jednog ljudskog bića. Okruženost atributima fizičkog sveta zapravo daju podsticaj, hrabrost i iskrenu želju za intelektualnim napretkom u svakom smislu. Realna prestava Raskršća daje prostora mašti i slikama vazduha, odraza i ustalasanosti u zatvorenom obliku nematerijalnog nasleđa, prostoru. Milica Salaški o svojoj slici : ... Prizor je opustošen, bez vozova, automobila sa jedinim akcentom na telesnost i prisutnost dva čoveka koji u nepodnošljivoj situaciji, čekaju da im se ukaže spasonosno svetlo.Ideja je da slika alegorijski prikaže stanje duha, odnosa današnjeg društva i jedinke u velikoj masi...

U osnovi slike je ljubav prema umetnosti, duboko emocionalno tretiran sa aspekta  posvećenosti i marljivosti prema sopstvenom delu.

 

Umetnica Svetlana Spasić je jednostavnom igrom svetla i papira na svom radu Hvatač svetla II uspela da dočara  prelamanje krivudavih ostrih linija i postigla efekat posmatranja planinskog pejzaža. Dimenzije ovakve papirne instalacije omogućavaju nezaustavljivu ekspanziju sunčevog svetla koja izvire izvan okvira slike. Fantastičan osećaj za igru prelamanja svetlosti i senke, uz, tek drhtavu ali umereno skladnu liniju rada srca, odaje nam utisak monumentalnosti i dostojanstvenosti. Titraj svetlosti prerasta u oštru liniju bezmalo oivičenu poput munje u olujnoj noći, te ostavlja snažan utisak na posmatrača i ostavlja otvorene mogućnosti za dalji razvoj izabrane predstave.

 

Snežana Nikolić, istoričar umetnosti

Vladana Kosić, istoričar umetnosti

 

 

 

 

 

 

 

 

 

18. mart 2013.

 

 

 

nikolic.snezana@rocketmail.com