Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Milja Vuković

Srednja škola

IX gimnazija

Fakultet

Filozofski fakultet, Universite Paris X

Član udruženja

not yet

Milja Vukovic

 

Istoričar umetnosti. Srpski ali i francuski đak. Zaljubljenik u srednji vek. Istraživač društvenih pojava, kroz prizmu umetnosti. Uglavnom zamišljena, lako ponesena poezijom, najčešće preozbiljna...ali ne i ovom prilikom. Kratak izbor objavljenih i neobjavljenih tekstova pogledajte u odeljku ,Izložbe`. Za sve dodatne informacije, pišite na milja.vukovic@gmail.com .

Tekstovi:

  • Susret na mostu, tekst kataloga IV Međunarodnog bijenala akvarela Galerije ,,A`` (maj 2016.)
  • Veliki format, katalog izložbe (galerija akvarela ,,A``, Batajnica, 2013.)
  • Milica Salaški - slike, katalog istoimene izložbe (galerija ULUS, Beograd, 2011.)
  • Mali ogled o simbolima, katalog izložbe Uroboros (galerija Uroboros, Beograd, 2010.)
  • Dama i jednorog u elektronskom ključu (časopis Kultura, 2009.)
  • Majstorski poduhvat (časopis Kvadart, 2004.)
  • Dama i jednorog - osluškivanje tajne (istraživački rad)
  • Varlaam i Joasaf - le voyage du texte et des images (istraživački rad; na francuskom i srpskom

 

  • Tekst za katalog IV Međunarodnog bijenala akvarela Galerije ,,A``, maj 2016.

Susret na mostu

Sajber-krvotokom, trilionima bljeskajućih veza, planeta je umrežena: gledamo, lajkujemo, komentarišemo, postavljamo, pratimo, preuzimamo i sve to globalno, svakodnevno, intenzivno. Dok nam je sva pažnja obuzeta, a duh potpuno zabavljen stalno novim dosetkama tehnologije i beskrajno navažnim a opsežnim sadržajima iz pop-VIP-rijaliti-šou sveta, naizgled bez vojnih dejstava, kao posledica nevidljivog, ekonomskog, bankarskog rata koji se širi svetom, čitave države padaju osvojene, postaju male ropske kolonije, bez integriteta. Podstaknute, obavezane, primorane da isključivo konzumiraju, bez luksuza koje predstavlja stvaranje lokalne i autentične kulture, umetnosti, naučnih istraživanja. Ne stvaramo, konzumiramo.

 

Održavanje internacionalnih umetničkih festivala ili naučnih konferencija, svake vrste gostovanja i velikih međunarodnih susreta, postalo je, u zemljama kao što je Srbija, izuzetno otežano. Skoro nemoguće. Možda je vreme ovakvih velikih događaja prošlo? Sve se stalno menja, ovaj trenutak je takav. A ipak, na otvoreni poziv IV Međunarodnog bijenala akvarela radove je poslalo preko 600 autora sa pet kontinenata! Nakon selekcije, na izložbi i u katalogu se nalazi 207 autora iz 50 zemalja sa  353 rada! Paradoks je bit života. I u stvari, sve je moguće. Što ne znači obavezno i da će ovako nešto biti moguće ponoviti opet za dve godine.

 

Koja je važnost i uloga međunarodnih manifestacija, festivala, takmičenja? Kulturna sredina je živ, složeni organizam i suštinski je potrebno, zdravo, neophodno imati makar povremenu mogućnost sameravanja i upoređivanja. S jedne strane to je – autorefleksija, sa druge - otkrivanje novih, nepoznatih autora, tehnika, pojava, pokreta. Kritički pogled usmeren i na unutra, na sebe i svoje stvaralaštvo, i na spolja, na druge. To deluje kao provetravanje: osveži i pojača cirkulaciju. Domaća scena se predstavi kao deo šire scene, a internacionalna dešavanja dobiju svoj odjek u regionalnim okvirima. Pojedinac dobija priliku da sagleda celinu i delove, na jednom mestu. Uz to, međunarodne manifestacije predstavljaju moćnu platformu putem koje kulturni, umetnički, naučni sadržaji najširu javnost pozivaju u susret i interakciju. Svi učesnici su za jedan, važan mali korak pozvani da istupe iz svojih uobičajenih uloga i ušančenih pozicija.

 

Stvarajući, nastojimo da osvojimo, otkrijemo, uspostavimo, prepoznamo u sebi jedan istinit trenutak, na bilo koju temu. Kroz umetničko delo ga iznosimo u fizičku stvarnost. Umetničko delo je dokaz jednog napora koji se desio. Ono svedoči. Ono komunicira. Umetničko delo stvara most. Most između neopipljivog, unutarnjeg, duhovnog i materijalnog, spoljašnjeg. I osoba koja umetničko delo promatra, takođe treba da učini aktivni napor, napor otvorenosti, iskrenosti, razumevanja. Umetnost nam pruža mogućnost da budemo aktivno prisutni, da stvaramo.  U vremenu u kojem je glorifikovano pasivno konzumiranje, pravo na stvaralaštvo nije dato ni zagarantovano, treba ga osvojiti i odbraniti. I u društvu, ali i pred samim sobom. Najžešće bojno polje je u nama samima.

 

  • Tekst za katalog izložbe VELIKI FORMAT, septembar 2013. godine, GALERIJA AKVARELA ,,A`` iz Batajnice.

 

Pred belinom papira isto je kao pred svakim novim jutrom: jedan kratki trenutak postoji otvorenost, neispisanost, neuslovljenost, sloboda. Obično brzo isplaniramo, prelijemo, prenesemo jučerašnje brige i radosti, planove i obaveze, ,,zapušimo`` platno novog dana nanosima prošlosti i budućnosti. Sasvim je dragoceno kada, uprkos svemu, kroz sate dana koji promiče ipak još uvek prosijava njegova početna belina, sloboda da budemo, ovde i sada, pogleda otvorenog za neočekivanost i beskrajnu raznolikost Života. Akvarel je slikarska tehnika koja pigmentima podlogu ne prekriva u potpunosti, već je belina papira uvek tu, uvek vidljiva, uvek naslutljiva, kroz gušće ili sasvim lagane nanose boje, podseća nas na početak, kada nismo znali, kada smo samo postojali, otvoreni i živi.

Galerija akvarela ,,A``  iz Batajnice se akvarelima bavi od 1996. godine. Redovno i u kontinuitetu organizuje izložbe, ali mediju kojem je posvećena, akvarelu, prilazi sa zainteresovanošću koja prevazilazi uobičajeno angažovanje galerista. Bavljenje akvarelima za galeriju ,,A`` puno je pitanja: kako zainteresovati mlade umetnike da rade akvarele, kako privući inostrane stvaraoce i omogućiti umetnički dijalog, kako podstaći umetnike da priđu akvarelu na svež način, kako raditi na širenju publike koja akvarel prati i ceni... Zapitanost i traganje za odgovorima govori o živom odnosu prema slikarskoj tehnici koja se začaurila u zanatstvo. Zanatstvo koje ne postavlja pitanja i ne preuzima rizike ostaje u okvirima mehaničnosti, i nikad ne doseže univerzalnost i bezvremenost umetnosti.

Ratovi, ekonomska kriza, politička zavisnost, društvena nestabilnost su opravdanja ali i izgovori za odsustvo kontinuirane institucionalne brige o domaćoj kulturi i umetnosti. Državne institucije su u dubokom nokdaunu i životare, zbunjene i pasivne, neusaglašene sa trenutkom. Nevladine organizacije se često posvećuju i staraju o samo jednom segmentu stvaralaštva, a kriterijum odabira aktivnosti i osmišljavanja projekata često je već u samom startu orijentisan ka sredstvima finansiranja. I samim umetnicima ovakva situacija može biti zgodno opravdanje i/ili izgovor: realno je teško i izazovi su mnogostruki, ne samo kod nas već i u svetu. Dvadeset i prvi vek rastresao je umetnost, uveo nove medije, publiku internetom osovio na globalni, planetarni nivo, institucije kulture izazvao da se prilagode, transformišu ili nestanu ...  Poput salve šamara: stalne društvene promene, zahtevi tržišta, smanjenje budžeta, nametljiva sveprisutnost popularne (ne)kulture uznemiravaju i stvaraoce i publiku i rastresaju kulturu i umetnost. Svaka epoha postavlja svoje izazove, ovo su neki od izazova koje su postavljeni pred nas, u ovom trenutku.

Pitanje je: šta se tu može? Ništa. Svašta. Zavisi od ugla gledanja. Defetizam uvek vreba. Zanesenost velikom društvenom revolucijom takođe. A oba su varka. S druge strane lična odgovornost, poštenje, preuzimanje odgovornosti za svoj sopstveni mali vrt unutarnjeg sveta imaće direktne i konkretne pozitivne posledice. Čini se da je u našoj zemlji briga o mnogim oblastima spala na nivo individualnog zalaganja. Kontinuirano brinući o akvarelu, porodično, s kolena na koleno, iz decenije u deceniju, galerija ,,A`` akvarelu i umetnicima nudi alternativu stihiji tržišta, globalizma i populizma, nudi akvarelu zaklon izvesnosti, roditeljsku zaštitu i brigu, oslonac. Istražujući, postavljajući pitanja, osluškujući mogućnosti razvoja galerija ,,A`` akvarelu daje nešto još dragocenije – neizvesnost i otkrivanje i tako  pomaže da jedna slikarska tehnika ostane živa u Srbiji, da se ne ograniči na rutinu, da ne tavori na vetrometini tržišta, da se usuđuje da rizikuje, da se izloži pogledima i prosudama. Pozivajući slikare da urade dela koja su za ovu tehniku neuobičajeno velikog formata galerija ,,A`` nudi mogućnost slikarima i publici da iskuse nešto novo, da se nađu na nesigurnoj, neispitanoj teritoriji van utabanih staza. Koliko će ko tu mogućnost iskoristiti opet je u polju lične odgovornosti. Ipak, mogućnost je dragocena, jer nas otvara ka nepoznatom, ka početnoj belini i podseća  da je ovaj momenat sada, baš sada, najbolji od svih trenutaka, jer je jedino što zaista imamo.


  • Tekst za katalog izložbe Milica Salaški Slike, jun 2011. godine u galeriji ULUS.


Hodamo gradskim ulicama. Gledamo svet oko sebe. Svako vidi nešto drugo. Svako vidi ono što nosi u sebi, ono o čemu razmišlja, ono što oseća. Naša duša ogleda se u svetu koji je okružuje. Autobusi lete s jednog na drugi kraj grada, na jakom vetru drveće uzbudljivo šumi. Krećemo se kroz život, kao što su to činili i naši preci, neprestano jureći neki trenutni cilj. Svet se znatno promenio i naša se duša ogleda u elementima tog novog sveta: stotine betonskih, staklenih i metalno sivih nijansi, masa ljudi koja se kreće u ritmu semafora, ljudi koji proleću jedni pored drugih samo se britko okrzavajući pogledima, kroz plimu masmedijalnih sadržaja i oseku bliskosti... Predeo u kojem živimo se promenio, ali duboka pitanja s kojima se susrećemo, kada naša unutrašnja mašina na tren uspori svoju zahuktalost, ostala su ista, ona su i dalje to što pokreće, elektriše, goni, vabi i inspiriše ljude: bliskost, iskušenje, mrak, hrabrost, detinjstvo, smrt, istraživanje, kolektivno, individulano, prolaznost, trajanje, gubitak, nada...

Izložba SLIKE Milice Salaški predstavlja ljude u urbanom krajoliku. Muškarac, žena, dete prikazani su u celosti svog postojanja: i kao deo društvene grupe koju nose moćni tokovi kolektivnog ali i kao pojedinci koji osluškuju bilo svog unutarnjeg sveta. Svaki od prizora sa ove izložbe oslikava naše ,,sada i ovde`` a istovremeno, skoro neprimetno, nosi i kvalitet snovitog i arhetipskog i postavlja neko od pitanja koja potiču iz prostranstava unutarnjeg sveta.

Detinjstvo i odrastanje – u nekim trenucima osećamo da je granica između njih oštra, ona polovi našu stvarnost. Sa jedne strane smo mi: nosimo sve ono što nas snaži, sve ono što bi nam moglo zatrebati i – osvrćemo se. Želimo da što pre pobegnemo na drugu stranu. Želimo da nikada ne pređemo na drugu stranu. Sa druge strane nalaze se nejasni obrisi, nekakav vašar čija pravila, opasnosti i ushite još ne poznajemo (Crvenkapa).

Ponekad, osećamo kako su detinjstvo i odrastanje međusobno prožeti. Dečak na ljuljašci sanjari o vremenu kada će biti vozač: volan poslušno klizi, motor moćno prede, ortak na suvozačkom sedištu kilometrima prijateljski deli i reči i tišinu. Dva muškarca u kolima utonuli su u misli: sadašnjost, život odraslih ponekad je breme a sećanje na bezbrižan detinji let u ljuljašci začas sve provedri i zaleprša, ili posluži kao kratak beg (Putovanje).

Istovremeno smo jedinstveni, samo svoji ali smo i slamka među vihorima kolektivnog. Dovoljan je tren da, kao trbuhozborac, iz nas progovori neko ugrožen, kome samo dobro ograđena i poznata teritorija daje umirujući i uspavljujući koordinatni sistem (Teritorije). Ili se, učaureni, krećemo svakodnevnim putanjama, ne dotičući druge ljude, ne gledajući ih, ne videći ih... a u stvari žedni bliskosti i zajedništva, nesvesni međusobnosti koja nas može povezati sa prostorom visokim sve do zvezda (Pupak).

Salaški i iskušenje i nadu slika u onom trenutku kada je izbor još uvek otvoren: sile stoje u balansu, tas još nije prevagnuo. Kamen i zemlja, kroz koje se krećemo, susreću se i sukobljavaju sa prozračnom, drugačijom supstancom. Iz te glinovite tame put ka svetlosti je prepoznat, novo stanje duha je pred nama, pokazujemo ka njemu, ali put još nismo prešli i nije sigurno šta ćemo učiniti (Na pola puta). Ponekad, rupa pred nama može biti i ponor, ali i prolaz u nove svetove. Mogućnosti je mnogo. Tmina rupe privlači, vrtoglavo opija njena nesagledivost i naslućena ponorna dubina. Možeš da uskočiš i započneš putovanje, iskušenje po svojoj meri, ono koje baš ti treba da otkriješ, da savladaš. Dok izlaziš, na drugom kraju, osećaš da ti je tvoj prošli život omalio i da sada dišeš dublje, koračaš  sigurnije. U nekim rupama, očaravajuće i lelujave, poigravaju naše senke. U te rupe uđemo i zaboravimo na vreme, opčinjeno slušajući uljuljkujući glas samoopravdavanja. Duboko u rupama skrivamo svoje uplašene, slinave njuškice. Na slici Milice Salaški ljudi stoje pred rupama, ali moralisanja nema i vlada otvorenost pred situacijom: neko je opušten, neko napregnut, neko izazvan, neko radoznao – ali ništa još nije odlučeno, sve mogućnosti su tu (Četiri figure u pejzažu).

Nažalost, stvarnost najčešće gledamo zaboravljajući da u istoj slici, u istom trenu postoji bezbroj mogućnosti, jer se stvarnost stalno prelama kroz tajanstvenost srca koje nas otvara ka istini, ma kako neočekivanoj ili otrežnjujuće jednostavnoj. Od stanja našeg duha zavisi šta možemo da vidimo, koji deo celine će stati u naše oko. Da li će teška pitanja i mrak nepoznatog, i sve ono što u dubini tišti ili zastrašuje ali i sve ono što krepi, podiže i nadahnjuje moći da blesne u našem oku. Ponekad, da bismo dobro videli, neophodno je raščistiti sve suvišnosti, svesti na jedan pa na ništa, provetriti pa umiriti ... i zakoračiti nagore, na prečku merdevina koje nemaju senku. Iz stvarne situacije i realnih elemenata otvara se tada prolaz u novo sagledavanje, koje nosi sećanje na idealne oblike. Iz četvorstva zemlje u trojstvo neba, ka jedinstvu i celovitosti kruga (Tri figure u prostoru). 

A umetnik uvek iznova, u svakoj epohi i svakoj društvenoj sredini, traga za načinima da prikaže svet prožet kapljom duha i da nam služeći se običnim elementima svakodnevice, ali spajajući  ih u  reskost neočekivanog, olakša da otvorimo vrata komunikacije i osluškivanja između spoljašnjeg i unutarnjeg.


 

Milja Vukovic

 

milja.vukovic@gmail.com