Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Ljiljana Subotić

Godina rođenja

1956.

Srednja škola

škola za dizajn

Fakultet

Filozofski- ist. umetnosti

Član udruženja

ULUPUDS, RASART

Ljiljana Subotic

 

Rođena u Beogradu, 1956. Završila Školu za industrijsko oblikovanje u Beogradu, smer - grafika.

Diplomirala na Filozofskom fakultetu na Odelenju za istoriju umetnosti. Pohađala tečaj crtanja i slikanja u Šumatovačkoj, provela izvesno vreme kod Sergeja Jovanovića i u ateljeu vajara Milana Besarabića.

Od 2001. stalno zaposlena kao jedan od urednika Galerije Kulturnog centra Politehničke akademije, odnosno, od 2006. Galerije SKC Novi Beograd.

Član ULUPUDS Sekcije za teoriju i kritiku, član  RASART, udruženja za negovanje umetnosti.

 

Beograd, Kuća Đure Jakšića  -  ZORAN STOŠIĆ VRANjSKI  :  „ Duhovnici “   izložba crteža  septembar, 2011.
              U svojim „Slikarskim kazivanjima“   beleži:  „U umetnosti,  bez koje nagodbe, jedina slikareva dužnost je veličanje lepote a u životu,  umetničko promišljanje, u odbrani iste. Svakovrsna lepota je najmoćnije oružje u večitoj borbi protiv svakojake duhovne agresije, bezočne sile;   bez duhovnosti, život ti je bezčulan i još gore, ružan i kvarežan.“  Koliko insistira na  lepoti umetničkog kazivanja   toliko   insistira  i na   duhovnosti.             Zoran Stošić Vranjski kao čovek i umetnik, poštuje i sledi tradiciju, vaspitan i odan lepoti i mudrosti hrišćanskih pouka, pun ljubavi prema čoveku, zemlji i slobodi.            Kao što ikonopisanje zahteva određenu formu  posvećenosti, na isti način  Vranjski pristupa portretisanju sveštenih lica. On pohodi sveta mesta  skrušenošću monaha i otvorene duše za poimanjem i primanjem svekolikih poruka i pouka.      Nasuprot slikama kosmosa u ulju po kojima je prepoznatljiv, gde preovladava topao kolorit i prefinjena lazurnost, portrete  ciljno radi  monohromatski i prigušenom gamom.    Njegova glavna snaga leži u toj tesnoj vezi lične produhovljenosti sa duhovnom snagom portretisanih .  Iako ne insistira na detaljima,  portreti  sadrže sve crte potrebne za analizu karaktera, njihova snaga je u izrazu  a  jedan gest ili stav, karakterišu ličnost. Linije  su dinamične,  privlače pažnju svojim rasporedom,  na nas deluju  jasnoćom likovne strukture.      Likovni izraz je reduciran i strog,  uz kompozicionu harmoniju,  svaki potez ima određenu  funkciju,  uz posebno osećanje za kontraste.  Specifičnim umetničkim temperamentom  je  oplemenio svaki lik čime  postiže da duhovnost koja zrači  bude jezgrovita i razumljiva.       Portreti su lišeni pozadine i suvišnih elemenata sem staležnih insignija ili gde Vranjski oseća unutrašnju potrebu za zvučnim kolorističkim akcentom .     Sam autor je  izložbu naslovio „Portreti duhovnika“, Sreto Bošnjak je nazvao ekspresivna crno- bela  vizija, odnosno  susret svetla i tame, a ono što je bio moj  prvi utisak i kako bih ja nazvala ovu izložbu a to je : TIŠINA .      Ako se podsetimo da je jedna od suština pravoslavlja  da  ne zahteva spoljašnje potčinjavanje već teži da iznutra preporodi  ljudsku dušu, onda ovo potvrđuje ono na čemu Vranjski insistira.Gledajući ove likove osećate   vanvremensku tišinu koja vlada, tišina kao moćni nosilac božijeg prisustva , a osluškivanje tišine je ono što će u vama  prizvati mir.

GALERIJA SKC Novi Beograd - BRANISLAV S. MARKOVIĆ : Struktura uvida, izložba slika,

oktobar, 2009.

Branislav S. Marković se predstavlja delom ciklusa koji ga opčinjava zadnjih godina. U njegovoj biografiji proporcionalno umetničkom stažu je mali broj samostalnih izložbi ali oni koji ga poznaju, znaju da on ne otvara izložbu dok nije potpuno spreman za predstavljanje svojih radova u čemu se ogleda njegova profesionalnost i odgovornost prema samom sebi.Ovaj period Braninog stvaralaštva je počeo kao eksperimentalni u oblasti nefiguralnih predstava, ali on se nastavlja, on ga usavršava i čitav taj ciklus slika iako imaju svoj prosede, je zaokružena slikarska celina.Ono što ih karakteriše su specifični formati, boja i tekstura.Branislav se svesno opredelio za neuobičajene formate jer upravo ti izduženi pravougaonici daju prizvuk umetničke elegancije. Zahvaljujući formatu on dobija bolje međusobno povezivanje masa i istančaniji koloristički zvuk. Sa kvadratičnom formom to ne bi bilo isto.Sliku deli na planove od kojih svaki ima umetničku funkciju. Koristi jedinstvenu kompozicionu shemu gde pomoću planova uspostavlja ravnotežu masa, a linija po potrebi prerasta u nosioca snage kojom razvija dubinu prostora. Prostor gradi sloj po sloj. U istoj funkciji nalazi se kolorit ovih slika. Slike su taktilne, zvučnog kolorita koji često preuzima osnovnu funkciju.Izuzetan naboj i energija karakterišu slike. Razrađeni valerski odnosi / značajni kod apstraktne umetnosti / uz brižljivo i pedantno nanesene slojeve boja, prerastaju u prodore svetlog i tamnog, sučeljavanje boje i materijala.Kolorit je dobro raspoređen pa i kada upotrebi izuzetno jake boje on ih oplemeni teksturom, ublaži valerima i zvonkim kolorističkim akcentima.Ovaj eksperimentalni period stvaralaštva koji se u stvari odnosi na upotrebljeni materijal / pesak, staklo, klirit, metal... / omogućava mu stalno istraživanje i zaranjanje u funkcionalne mogućnosti materijala.Umetnička zamisao kod Branislava je sigurna i uporna čak i kad razvija neočekivane oblike, teksture i kada se čini da se koleba, nastajanje slike vodi sigurna ruka kroz zadati prostor. Posebnu pažnju posvećuje podlozi naglašene reljefne fakture. Branine slike karakteriše brižljivo promišljen postupak i analiza i uvek prisutan visok stepen zanatske veštine.

 

Galerija SKC Novi Beograd : BRANKA MILIĆ  „Zodijački znaci“izložba slika, januar, 2010.                   

Dvanaest velikih celina od kojih  svaka  nosi svoju priču.  Iako je ideja ponikla na horoskopu, umetnička  poetika seže mnogo dublje, najčešće počiva na mitologiji.  Napaja se na izvorima mitologije ali obradom sadržaja  prezentira nam romantičarsku dušu. Mnogi likovi  imaju samo obris jer  Branka potencira na  slojevitosti  duše, i ukazuje da  je potrebno okrenuti se  sopstvenom preispitivanju. To  preispitivanje povezuje tankim nitima  sa karakteristikom znakova.        Čvrstu  kompoziciju karakteriše  mnoštvo likova. Insistira na slučajnosti, slike su u pojedinim delovima samo u naznakama sa prizvukom simboličkog karaktera gde ona jasno i uverljivo propoveda povratak sebi kroz ulogu i mesto čoveka . Ideja o istorijskom razvoju stvarni su izvori Brankine teorije o umnom i umetničkom tumačenju. Ispunivši slike  ljudskim likovima htela je da uveliča snagu čovekove volje . Slike velikih kompozicija maštovitog sadržaja nose u sebi ženstvenu čulnost. I pored većeg broj likova   dobro rešena kompozicija  nosi uravnoteženost. Njen svet je neobično maštovit  a simbolička  podloga, ima ulogu nosioca  snažnog osećanja. Galerija likova sa ili bez naznaka crta lica,  su posredan izraz  jednog značenja koji su u suštini  neiscrpivi. To postepeno nagađanje njihove prave prirode, doprinosi otkrivanju zadovoljstva dešifrovanja Brankinih poruka. Pretvaranje prozaičnog naslova i motiva u konkretnu sliku   uz pomoć statičnih likova i nizanje slika i vizija, donosi dinamično razrešenja misli. Na mnogim slikama se pojavljuje voda iako ona ne karakteriše sve znake, ali je voda ovde simbol pročišćenja  misli  i duše. Monumentalnost postavke i zbivanje po dijagonalama , struktura slike  i karakter predmeta  uz funkciju linije, izdiže sliku od  puke dekorativnosti. Koristi dva plana iste težine i značenja i kroz njih naglašava taj ljudski dualitet. Težište kompozicije je na ritmu  i  liniji . Kolorit ima svoju funkciju,  ako je ponegde i škrt to nadoknađuje vedrinom, tako je negde snažan i jak  u zavisnosti od umetničkog zanosa i potrebe.Svi ti oblici ljudi i životinja  koji kruže i sučeljavaju se, imaju svoje ikonografsko značenje  u subjektivnom zapažanju. Niko od njih nije slučajno tu. Većim delom potiču iz mitologije  kojom je čovek vekovima tumačio i branio svoju sudbinu tamo  gde je bio nemoćan i sićušan pred silama i tajnama prirode i života. 

 

 

Galerija OŠ „Skadarlija“ – GRAFIKE studenti pete godine Fakulteta primenjenih umetnosti :
Nikola Stojanović, Jovana Jović, Marija Radovanović, Ivana Ćirović, Zorana Vukotić,  Sanja Grbić -  juni, 2010.
Bez velike medijske reklame,  u Beogradu već tri godine funkcioniše specifična galerija namenjena  studentima završnih godina  i pedagozima – predavačima  umetničkih fakulteta. Galerija je prenamenjeni učenički prostor osnovne škole „Skadarlija“ u samom srcu boemske i umetničke četvrti. Jedan potpuno osmišljen prostor  sa malim platoom i stepeništem ispred, koji pored široke otvorenosti ka ulici, može da posluži i kao mesto za rad.    Do sada je realizovano deset  izložbi a trenutno je izložba grafike studenata Fakulteta primenjenih umetnosti. Uz vrlo korektnu i profesionalnu postavku,  grupa  akademaca se  predstavila sa po četiri   rada u tematskim celinama.To su studenti koji su se već pojavljivali na  izložbama i konkursima a neki su i nagrađivani, što govori o njihovoj samosvojnosti i zrelosti. Nema povlađivanja aktuelnom,  uz različitost mišljenja svako ima prepoznatljiv lični pečat. Od apstraktnog do predmetnog sadržaja, izražajni raspon  je širok.  Od apstrakcije  i  ljudskog lika , do preplitanja  bojenih površina, upotrebe slovnih znakova, mrtve prirode i  arhitektonskih detalja. Sistem linija, prepleta fleka,  svedeni elementi uz harmoničnu hromatiku i solidno poznavanje tehnike je  predstavljanje grupe mladih autora iza kojih stoje dobri mentori.     Zahvaljujući entuzijazmu i podstreku jednog čoveka,   oformljen je  interesantan prostor koji se potpuno razlikuje od postojećih u Skadarliji, i to mi daje puno opravdanje za prebacivanje težišta teksta sa izložbe na glavnog inicijatora, Zdravka Milinkovića.Dr Zdravko Milinković je diplomirao i magistrirao na Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića i doktorirao na istoj akademiji, 2002.      Kada se upoznate sa   biografijom, onda shvatite svu njegovu posvećenost obrazovanju i afirmaciji generacijama koje dolaze. Uz sve ovo, Zdravka odlikuje  izuzetna skromnost i odanost poslu kojim se bavi.  Nenametljivim izlaganjem  kod sagovornika  pobuđuje  pažnju i  doslednom ubedljivošću, prenosi autoritativnost izrečenih misli.       Dugogodišnja  dobra saradnja Zdravka i  ljudi iz  škole, rezultirala je  ustupanjem  prostora koji pored teorijske nastave, može da posluži  kao galerijski. Posvećenost struci u teorijskom i praktičnom smislu i  uporedno bavljenje slikanjem i vajanjem je sinteza životne i moralne filozofije.  Bez spektakularnih poteza i gestova, Zdravko je uspeo da afirmiše jedan prostor koji nema za cilj komercijalizaciju čemu se sve češće teži.  Ovakav vid delanja na korist studenata, profesora i publike   za njega je apsolutno i  doslovno,  etički aspekt. 

 

Beograd,  Galerija Magacin -  Jugoslav Ocokoljić i Violeta Cvetkovska – Ocokoljić, 
april, 2012. 

  Već po ustaljenom principu,  Jugoslav Ocokoljić nikad ne koristi prepoznatljiva i lako razumljiva rešenja. U fokusu je portret uz smišljenu težinu umetničke zamisli gde dodavanjem simbola i naznaka, slika oživljava i ispunjava svoju misiju. Sledeći put da je duhovno obrazovanje i posvećenost, put ka pravom poznavanju umetnosti vere i sopstvene spoznaje, ponovo se upušta u preplitanje idejnog i duhovnog. Da bi izrazio univerzalne ljudske dileme, svesno koristi simbole. Uz pomoć intelekta iznosi zamršena pitanja  unutrašnjeg života i uz jedan metaforičan jezik, nudi obilje vizuelnih podataka. Slici daje kompleksno značenje a to je preispitivanje  koje će uz dinamički proces misli dovesti do preobražaja ili očišćenja. Slikarstvo mu se oslanja na tradicionalno evropsko  uz odlično poznavanje tehnologije i veštine starih majstora. Slike se odlikuju jačinom tonova i dubokim poniranjem u predstavu likova. Njegov svet nastoji da odgonetne tajne prirode, života i smrti. Polazište mu je alhemija u svom prenesenom smislu a na duhovnom planu „oplemenjivanje duše“. Po svom filozofskom stavu, Jugoslav je duboko zainteresovan za suštinu procesa u preobražaju duha i svesti. Kroz slojevitost osećanja i prikaza, gde uključuje um, mudrost tela i prirode, spretno nas vodi ka samom jezgru slike a to je mit o sopstvu – preobražaju. Nadovezujući se na duhovnu misao Jugoslava Ocokoljića, slike Violete Cvetkovske Ocokoljić, postavljaju pitanja na drugačiji način, kroz stav prema prirodi.  Veza sa prirodom čini njene likove vezom između našeg i nekog drugog uzbudljivog sveta koji obuhvata naša čula. Ne ostavlja nijedan deo slike koji nije kompoziciono i motivski osmišljen  a lični pečat ostvaruje kroz dekorativne elemente koji ne narušavaju koncepciju slike gradeći sopstveni metafizički svet. Dekorativne arabeske u svom uravnoteženom uvijanju i razvijanju se neprekidno kreću a ta energija kretanja simbolizuje vezu sa prirodom. Minuciozno islikava svaki detalj, svaki kutak, bez napora, spretno i lako. Osmišljeno razvija prostor u kome se kreću mitološka ili biblijska bića. Svaka pojava čoveka ili životinje pored bilo kog izdanka , oseća se podređeno, uz večno pitanje šta je čovek u odnosu na prirodu? Zašto je za Violetu  cvet važan motiv? Cvet kao simbol plodnosti, mladosti, sreće i života ali i prolaznosti ovozemaljskog života i nagoveštaj novog nezemaljskog rađanja. Savršenim simetričnim zrakastim oblikom, cvet je kao Sunce ili kao krug koji predstavlja tajanstveno središte psihe, arhetip reda i potpunosti. Na ovaj način ona nudi svoju misiju preispitivanja jer je cvet vrhunac zrelosti u rastu i razvoju biljke a istovremeno simbol krajnjeg cilja razvoja ličnosti ili definisanja samog sebe.

 

Zemun, Galerija Ikar -  LjILjANA GAŠPAROVSKI – retrospektiva,  april, 2012.         

Konstatacija,  da  vrednost ljudskog stvaralaštva postaje merljiva na osnovu onog što je stvoreno, je primenjiva i za stvaralaštvo jednog umetnika.         Početkom sedamdesetih, Ljiljanino školovanje započinje u Singapuru,   kod majstora klasičnog kineskog slikarstva . Tu, gde je kaligrafija jedna od najplemenitijih veština  i gde je  kineski slikar  istovremeno i pesnik i filozof.   Prihvaćen veristički postupak na Akademiji,  je bio izuzetno važan korak u njenom daljem umetničkom istraživanju i pronalaženju sopstvenog slikarskog rukopisa.         Krajem sedamdesetih,  Ljiljana  obrela u Italiji gde nastavlja školovanje.  Iz Italije odlazi u Pariz a potom u Englesku. Izučava tehniku slikanja ulja na platnu ali i tehniku slikanja na tekstilu, bavi se ilustracijom, grafičkim dizajnom i fotografijom.      Njen stvaralački opus obuhvata  brojne načine izražavanja : klasičan kineski akvarel, monotipija, slike na tekstilu,  crtež, ilustracije, fotografija, akvarel, akrilici, objekti ...      Svakoj tehnici se posvećuje temeljno,  sa krajnjom pažnjom i slikarskim sluhom. Ako  se njeno stvaralaštvo   deli na određene faze, ono što je svuda prisutno to je  lirska nota  čak i kada se bavi kataklizmičnim predskazanjem ili ironičnom  analizom.        Ljilja je izuzetan akvarelista koji se bazira  na suštini ideje i misli.  Toplina i jačina  kolorita  na iznalaženju njoj svojstvenih kolorističkih sazvučja dovode do zaključka da   ideju realizuje spontano i lako.  Dok je na akvarelima  prisutan bogat registar tonova,  na akriliku dominiraju uzdržani tonovi uz osećaj za lep sklad boja.        Posebnu pažnju zaslužuju radovi zadnjih godina na koje Ljiljana usmerava svu svoju energiju i kreativnost. To su objekti, male forme  i radovi u kombinaciji akvarel – kolaž – kombinovana tehnika.  Opredeljenje za angažovanu umetnost  govori koliko  umetnik ovog vremena može da bude posmatrač, kritičar, čak i prorok.  Sve to izražava upotrebom  materijala skladno povezanog i upakovanog u minijaturni format  a  upotrebljeni simbolički elementi    se sažimaju u harmoničnu celinu . U svom radu  se obračunava sa onim delom  modernog vremena   koji remeti naš unutrašnji mir i gde nema mesta za vrednovanje i humanost.  Kroz analizu i argumentaciju izražava potrebu  da se  na svoj način  suprotstavi haosu.  Ovakva vrsta rada kada se spoji likovno i kreativno, inspirativno i nadasve promišljeno, što je u suštini ključ za prihvatanje njenih poruka, zahteva izuzetno poštovanje.       

 

Galerija SKC Novi Beograd - Milomirka Petrović Đokić „Egejska i druga leta“

izložba akvarela, jun, 2011.


Za umetnicu Milomirku Petrović Đokić se može reči da je hroničar života sopstvene porodice. Jedan od retkih akvarelista koji se upušta u žanr scene, odnosno, koji u pejzaže unosi likove koje ćete lako prepoznati.    Iako su akvareli pedantna svedočanstva ličnih i porodičnih putešestvija, koristeći četkice i boje umesto fotoaparata, ona nije puki tumač stvarnosti jer tu stvarnost obogaćuje umetničkim impulsom kroz izuzetnu atmosferu svetla i topline i živog kolorita.    Nju inspiriše porodica i okruženje, u tome nalazi zadovoljstvo i zato njeni akvareli odišu spokojem i staloženošću. Čvrsto je na zemlji, pronalazi sreću u malim stvarima i to prenosi na slike kroz brižljiv i čist potez.    Sa lakoćom se prepušta nadahnuću duboko poštujući tehniku zanata ni jednog momenta ne zaboravljajući osnovne osobine  akvarela kao što su prozračnost i mekoća. Izloženi radovi se mogu grupisati na tri najčešća motiva kojim se bavi, to su pejzaži Grčke, motivi Beograda i brdsko-planinski predeli.    Prikazan predeo je analitičan i tačan, obasjan vedrinom uz lirski osećaj koji nastaje govorom boje. Slike poseduju prisnost kroz osećaj za zapažanje trenutnih atmosferskih efekata a ustreptao potez četke, običan prizor dovodi do uzbudljive stvarnosti. Blistava spokojnost predela oslanja se na vrednost osvetljenja.     Posmatranje stvarnosti doživljene u prisnosti sa svojom porodicom, okružene i stopljene u predelima obojenim ozonom posle kiše ili u titranju sunčeve jare, smirene belinom primorskih naselja, ne umanjuje savršenost tehnike jer njeni akvareli odišu ljubavlju.     Iako ni na jednom  akvarelu nećete videti da slika Sunce, svuda su prisutni odrazi svetlosti na vodi ili u vazduhu, pa imate utisak da samo tlo isijava svetlost. Osobenost njene umetnosti je upravo imaginacija svetlosti prožeta fluidom koji ističu lepotu pažljivo nanesenih boja.    Sjajna kompozicija, tehnička preciznost i efektna obrada kolorita zaokružuje umetničku misao Milomirke Petrović Đokić i svrstava je u sam vrh umetnika koji se bave  tehnikom akvarela.

 

GALERIJA  SKC Novi Beograd  -  MINA  MINIĆ  :
„ Srpska krčaga za likovno blago“  izložba digitalne grafike,  oktobar,  2008.


Šta reći o Mini Miniću? Ako bi smo to pokušali u jednoj rečenici, ona bi glasila: to je čovek koji je prešao put od potpunog životnog autsajdera i autodidakta, do čoveka zadovoljnog sobom, i umetnika koji je član zvaničnih umetničkih udruženja i nosilac njihovih priznanja.    Mina je rođen 1930. Poratne godine i životni put dovode ga u Beograd. Novi Beograd počinje da se gradi i Mina se vredno uključuje. Duh radnih akcija i graditeljskog entuzijazma budi želju u tim mladim graditeljima novog poretka za poimanjem novih saznanja.To navodi i Minu da se ogleda u nečem dotad nepoznatom.Uči da slika. Prva njegova izložba slika ulja na platnu, događa se upravo ovde u ovoj zgradi koja je među prvim izgrađena na Novom Beogradu i kao Dom kulture bila namenjena obrazovanju mladih akcijaša.To je bila i prva likovna izložba u ovom prostoru.     Od te izložbe prošlo je više od pedeset godina. Šta se dogodilo u međuvremenu do ove izložbe ponovo u istom prostoru i mesecu?Radnik Mina nije stao na stečenom znanju usvojenom na likovnom kursu.Želeo je više i više.Taj  osećaj da je uspeo, naveo ga je da se upusti da pokuša da pređe onu jasnu liniju koja je postojala između mladih akcijaša prispelih iz svih mesta i zabiti Srbije koji su sa poletom krenuli u izgradnju razorene zemlje, i onih koji su imali zadatak da te ljude asocijalizuju i obuče osnovnim životnim stvarima počevši od pismenosti. U želji za znanjem i saznanjem, Mina ide od umetnika do umetnika, od Venecije do Beča.Uči, istražuje, usvaja. Uz probuđeni  talenat, vredno radi. Trud se isplatio i on 1975. ulazi u krug o kome je mogao samo da sanja : postaje redovan član ULUS-a. Prava ilustracija marksističke teorije koju su usvojile nove države socijalističkog uređenja. Radnik je ušao u krug akademskih umetnika. Jednu misiju, Mina je ostvario.  Period posle toga je obeležen uobičajenim delanjem jednog umetnika,  samostalnim i grupnim izložbama. Mina se opredelio i isključivo radi grafiku. Kako god  definisali početak priče o Mini,  mora  mu se  priznati dobro poznavanje grafičke veštine i  specifično  likovno nadahnuće. Njegovi motivi su često vezani za etnološke motive srpske tradicije. Podsvesno osećajući taj nedostatak akademskog obrazovanja, Mina  svoje grafike izuzetno predano radi.Ta prilježnost u radu svrstava ga u grafičare dostojne poštovanja. On daje sve od sebe pa iako digitalni printovi, ni malo ne umanjuju arhaičan likovni izraz. Njegove grafike se nalaze u privatnim kolekcijama širom sveta a između ostalih, jedna krasi i zid Kraljevske akademije u Londonu. Dobitnik je više nagrada za grafiku i  laureat Bijenala grafike 2006.I ova samostalna izložba  se nadovezuje na veliku izložbu koja je letos održana u galeriji ULUSa a Mina je jedan od trojice grafičara(ostala dvojica su Zdravko Velovan i Miodrag Mlađović) koji su pobedili na konkursu Udruženja likovnih umetnika Srbije za izložbu „Metod grafika“ .                                               


Botanička bašta „Jevremovac“ – Olivera Milunović : „Izmišljeni grad“  slike na svili,  

maj, 2008.


        Koncept svog rada Olivera je završila citatom Jovana Dučića : „Sreća mladosti je sva u tome što veruje u neverovatno i što ne zna za nemogućno ...“ Ovaj citat je u stvari njen početak.        Kroz konstruktivnu upotrebu osnovnih elemenata umetničkog dizajna, Olivera je realizovala jedan monumentalni rad zapanjujuće svežine uz minimum likovnih elemenata. Spajanjem dugih svilenih ešarpi uz islikane motive  koji se nastavljaju, iznikao je jedan bajkoviti gradski pejzaž.        Olivera za osnovu koristi crtež načinjen crnom bojom a potom polja ispunjava čistim tonovima. Tu su svi elementi urbanog prizora sagledani kroz umetničko oko Olivere Milunović. Ona analizira ulogu linije i kao jedan od  dva osnovna elementa rada, u procesu preobražavanja umetničke ideje, njoj dodeljuje snagu kroz specifičan crtež. Iskrivljavanjem oblika Olivera umekšava urbani pejzaž i tom istom gradu dodeljuje Gaudijevu vizuru. Pojednostavljenost oblika je slična dečijem crtežu što nas vraća vrednostima naših najranijih životnih spoznaja. Podstaknuta ekspresijom uma, trudi se da oživi i preporodi naš vizuelni utisak o prirodi kroz crtež koji je tako malo rezultat slučaja kao i upotrebom boje   koja nije ni tačna ni naturalistička.          Boja kao drugi umetnički element ima funkciju povezivanja rada kroz kolorističku koncepciju. Umetnica koristi osnovne i komplementarne boje i bez obzira na ograničenu skalu boja, veštim ritmom i kontriranjem dobija efektan rad.           Za Oliveru, crtež pomoću boje dobija završni oblik i pojašnjava umetnički stil. Opredelenje za jake boje od kojih su najčešće žuta i ljubičasta kao komplementar, govori o osobi širokog i otvorenog uma, sposobnog u primanju najneposrednijih utisaka percepcije. Njen maštoviti svet se odlikuje elementarnom jednostavnošću ali kroz crtež i boju izbija silovito uzbuđenje prirodom. Živim i jarkim bojama izražava osećaj radosti i smirenja.           Ona ne idealizuje život, ona ga takvog želi ne samo za sebe  nego za sve nas. Taj grad možete poneti sa sobom, obaviti ga oko sebe i osetiti njegov zagrljaj, svu toplinu dobrodošlice. Ideja da sažimanjem jedinki sklapa celinu i insistiranjem na snažnom utisku je ono čemu Olivera stremi a to je osećaj neprekidnosti, odnosno osećaj trajanja.


SKC Novi Beograd : AF ; AUTO FOKUS ;  ANGELINA I FOTOGRAFI   - maj, 2008. 


Izložbe fotografija se uglavnom  smatraju sekundarnim  u odnosu na izložbe slika, skulptura, grafika. Sigurno je da nemaju tu težinu individualnog rada, ali dobra fotografija je osnov primenjenih umetnosti  i modernih komunikacijskih medija. Cilj Auto fokusa nije u  mogućim tehničkim intervencijama, nego u izboru najbolje  fotografije  iz  mnoštva jer kod fotografisanja je potrebno oceniti pravi momenat koji će zabeležiti najbolji trenutak  u  brzoj izmeni pokreta. Za naznačavanje pokreta u klasičnom umetničkom radu,  dovoljno je napraviti nekoliko znalačkih poteza koji se mogu korigovati a nemaju ni vremensko ograničenje.         Fotografija beleži sve u datom momentu, a kod baletske kretnje, linije crta, boja, izraz i  svetlost, je nešto što se u trenutku menja. Uspela fotografija je znak umetničke snage  a to znači ne samo videti, nego razumeti dušu čoveka koji stoji pred tobom.        Ceo projekat AF je nastajao u intervalu  od oktobra, 2007. do aprila 2008., a učestvovalo je 11 autora, studenti Fakulteta primenjenih umetnosti i profesionalni fotografi. Osnovna tema je pokret  izražen umetničkom kretnjom i obogaćen baletskim kostimom. Ambijenti snimanja su bili baletski studio, profesionalna scena, enterijer gradske zadužbine, prirodno svetlo...         Ovo je zbirka momenata  koji su uhvaćeni pod prirodnim utiskom uz individualan izbor umetnika-fotografa u različito doba. Kroz različite ambijente  i atmosferu, mlada umetnica kao objekat snimanja,  i autori foto i video zapisa, napravili su uspešan spoj  interesantne koreografije i umetničkih zapisa. 

Banja Luka, Banski dvor :  „Balkan – kulturni prostor bez granica“  međunarodna izložba,     april, 2006.
      U okviru Memorijala „Dani Vlade S. Miloševića“, pored ostalih događaja a na poziv ovdašnje Akademije umjetnosti, Banja Luci se predstavljaju umetnici nekoliko država okupljeni oko projekta, Balkan – kulturni prostor bez granica.       Onog momenta kada su beogradski umetnici osmislili i atribuirali svoj likovni nastup pod ovim naslovom, sebi su pripisali svojstvo tihih pobunjenika. Kada sve ostale veze postaju labave, kultura je glavna spona duhovnog sažimanja.        Među njima kao da se splela nevidljiva nit duhovnog i umetničkog prepoznavanja. I verovatno je u tome tajna ako se zapitamo kako nešto uspeva da traje godinama, da dobija na kvantitetu svojim pročišćenim nastupima, i na težini sa svakom narednom izložbom.        Svaku njihovu izložbu prožima čvrst i logičan koncept. Angažovanost i ozbiljnost nastupa ni malo ne remeti potpuna otvorenost za različite likovne opcije, od energičnog gesta do snažnog kolorita, od slaganja monohromnih površina do visoke paste i krajnje pročišćenog slikarstva sa posebnim osećanjem za vrednost teksture i materije. Kontinuiran likovni dijalog satkan od svetla i boje, kroz jednostavnost nudi slojevitost.       Ovovremenska direktnost, da li je jednaka posvećenosti ili prolaznosti? Nenametljivim nastupom i kroz likovnu ubedljivost uspostavljaju bliskost sa posmatračem. Iza njihove uverljivosti ne stoji pretenzija za prestižnom manifestacijom. To je pre nada i želja za jednim pravednijim svetom i osećanjem smisla pripadanja  identitetu  čoveka umetnika, čoveka graditelja, čoveka ovovremenog, kosmopolite. Ovi umetnici se ne povode za žestokim gestovima i agresijom već je to spontana umetnička reakcija koja progovara simbiozom razumevanja i internacionalnosti. I upravo je u tome vrednost ove ideje koja je svojom sublimacijom lakša za razumevanje i primarna odrednica posmatraču sa kojim vrlo brzo uspostavlja kontakt.

 

Beograd, Galerija Progres - GITAR ART FESTIVAL : Izložba  BOJE ZVUKA,  februar, 2011.


       Muzika kao i slikarstvo je stara koliko i čovek, a  obe umetnosti se služe univerzalnim jezikom. Često su se preplitale i međusobno inspirisale pa je za Teofila Gotjea slikarstvo bilo ideal umetnosti a za Delakroa, muzika  je  izvor najdubljeg umetničkog doživljaja.         Kao glavni selektor, Branislav S. Marković  bira radove uz stroge kriterijume    i  na čistoj likovnoj osnovi.Pored  jednog broja  stalnih učesnika, na svaku sledeću izložbu Branislav poziva po nekoliko novih  što ne umanjuje ozbiljnost ni težinu  jer  svojom  kreativnom energijom    muzički sadržaj  prevode u  likovni, odnosno,  muzički impuls prenose u materiju i   formom i  oblikom,  vizuelno učine realnim.      Čitljivo u  izboru sredstava, insistira se  na estetskoj vrednosti dela i savremenoj formi, na zastupljenosti različitih tehnika i  uz likovnu eleganciju do svođenja na grafičku  preciznost.      Kao u muzici,  sve je podređeno strogom rafinmanu – da se izvuče ono što je bitno . Muzika je od  davnina sinonim pokreta a kada se kaže pokret,  kaže se i ritam. Muzika  živi pomoću ritma.  Služeći se muzičkim pojmovima :  ton, oblik,  boja,  dinamika,  forma,  gradacija,  kao osnovnim polazištem  vizuelnog,  umetnici,  iako različitih stilskih opredeljenja  čine kompaktnu celinu .      Radovi imaju čvrstu formu,  zahvaljujući  sposobnosti umetnika   da   izraze pokret ili ritam kroz linearne i  tonske  efekte.  Umetnički radovi dobijaju likovnu moć  uz  kontrolisane  poteze četke, špahle, dleta, pera ili posredstvom objektiva. Svedena paleta i osećanje za valersko nijansiranje  prevode  simbolizam i asocijaciju u apstrakciju, a realno u konceptualno.       Stvaranju ovih kamernih  dela  umetnici prilaze sa istim poštovanjem i ljubavlju koju im pruža muzika  gde kroz ushićenje svako izvodi vlastitu ariju. Na platnu, na fotografiji, drvetu, papiru, oživljava svet ritma, harmonije, akorda – spoj realnosti i magičnog muzičkog sveta.        Ima li nešto lepše nego spojiti sliku i muziku, vizuelno i čulno ? Obojiti sliku zvukom ili zvuk obojiti slikom ? 

 

Beograd, Kuća Đure Jakšića  -  ZORAN STOŠIĆ VRANjSKI  :  „ Duhovnici “   izložba crteža, septembar, 2011.
              U svojim „Slikarskim kazivanjima“   beleži:  „U umetnosti,  bez koje nagodbe, jedina slikareva dužnost je veličanje lepote a u životu,  umetničko promišljanje, u odbrani iste. Svakovrsna lepota je najmoćnije oružje u večitoj borbi protiv svakojake duhovne agresije, bezočne sile;   bez duhovnosti, život ti je bezčulan i još gore, ružan i kvarežan.“  Koliko insistira na  lepoti umetničkog kazivanja   toliko   insistira  i na   duhovnosti.             Zoran Stošić Vranjski kao čovek i umetnik, poštuje i sledi tradiciju, vaspitan i odan lepoti i mudrosti hrišćanskih pouka, pun ljubavi prema čoveku, zemlji i slobodi.            Kao što ikonopisanje zahteva određenu formu  posvećenosti, na isti način  Vranjski pristupa portretisanju sveštenih lica. On pohodi sveta mesta  skrušenošću monaha i otvorene duše za poimanjem i primanjem svekolikih poruka i pouka.      Nasuprot slikama kosmosa u ulju po kojima je prepoznatljiv, gde preovladava topao kolorit i prefinjena lazurnost, portrete  ciljno radi  monohromatski i prigušenom gamom.    Njegova glavna snaga leži u toj tesnoj vezi lične produhovljenosti sa duhovnom snagom portretisanih .  Iako ne insistira na detaljima,  portreti  sadrže sve crte potrebne za analizu karaktera, njihova snaga je u izrazu  a  jedan gest ili stav, karakterišu ličnost. Linije  su dinamične,  privlače pažnju svojim rasporedom,  na nas deluju  jasnoćom likovne strukture.      Likovni izraz je reduciran i strog,  uz kompozicionu harmoniju,  svaki potez ima određenu  funkciju,  uz posebno osećanje za kontraste.  Specifičnim umetničkim temperamentom  je  oplemenio svaki lik čime  postiže da duhovnost koja zrači  bude jezgrovita i razumljiva.       Portreti su lišeni pozadine i suvišnih elemenata sem staležnih insignija ili gde Vranjski oseća unutrašnju potrebu za zvučnim kolorističkim akcentom .     Sam autor je  izložbu naslovio „Portreti duhovnika“, Sreto Bošnjak je nazvao ekspresivna crno- bela  vizija, odnosno  susret svetla i tame, a ono što je bio moj  prvi utisak i kako bih ja nazvala ovu izložbu a to je : TIŠINA .      Ako se podsetimo da je jedna od suština pravoslavlja  da  ne zahteva spoljašnje potčinjavanje već teži da iznutra preporodi  ljudsku dušu, onda ovo potvrđuje ono na čemu Vranjski insistira.Gledajući ove likove osećate   vanvremensku tišinu koja vlada, tišina kao moćni nosilac božijeg prisustva , a osluškivanje tišine je ono što će u vama  prizvati mir.

 

Galerija SKC Novi Beograd - DRAGOLjUB  JOVIČIĆ   „Moć sadašnjeg trenutka“  izložba slika,     januar, 2009.

      Moć sadašnjeg trenutka, knjiga Ekarta Tola kao vodič za duhovno prosvetljenje je polazište za ideje Dragoljuba Jovičića jer i njegove slike odzvanjaju snažnom istinom. Slikareva impresivna snaga je u ideji da treba biti svestan života i da preispitamo način razmišljanja. Svet je oskrnavljen tehnokratijom i dok jaz između slojeva postaje sve širi, ljudi se sve više utapaju u narod bez kulturnog identiteta  sledeći put idolopoklonstva mamonu. Umetnost je najčulniji izraz ljudskog duha i kao takva vezana je za nešto stvarno a ono što Dragoljub uočava,   da je došlo  do poremećene ravnoteže u odnosu između tehničkog i intelektualnog razvitka, do krize duha, do kolebanja između poriva i shvatanja. Čovek sam sebi postaje problem a dubinu i istančanost svoje psihologije Dragoljub duguje intenzitetu s kojim doživljava problematičnu prirodu modernog sveta. To izražavanje unutrašnjeg osećanja je pod dubokim psihološkim interesovanjem i socijalnim angažmanom.      Njegov likovni jezik je jednostavan, jakog i širokog kolorita. U toj njegovoj drugoj ljubavi teatrologiji možda  treba naći razrešenje da je svaka slika priča a čitajući nazive slika  umetnik vas zabavi svojom lucidnošću pa bih ja rekla da su njegove slike jednako crnosumorne  i crnohumorne.Slikar svoju frustraciju ublažava vedrim koloritom i neinsistiranju na čvrstoj formi. Dragoljub kaže, da ipak treba da budemo optimisti makar zbog gimnastike duha.

Galerija Dunav osiguranja  - Maja Janošević – Jiranek : „Anđeo za Idu“  izložba slika ,

septembar, 2011.


     Izložba „Anđeo za Idu“ je posvećena Majinoj  prijateljici Edit Petrović koja je preminula pre dve godine, baš u septembru.  Obe su rodom iz Beograda, obe su studirale etnologiju, Ida je otišla potom u Kanadu a Maja za Nemačku.        Slike su  iz  ciklusa „Srbija“ i to nije slučajno. Birajući za  motiv likove svetaca  i detalje iluminiranih rukopisa,  Maja  šalje  poruke pravoslavlja  i kroz  tu  sadržajnost  iskazuje  emocionalnu vezu  sa izgubljenom prijateljicom .       Za Maju  se  može  reći da slika, ne ono što vidi, nego ono što oseća,  ona nije slikar forme,  već  slikar sadržine,     Kroz njeno stvaralaštvo se  ispoljava  prvobitno profesionalno opredeljenje.  Iako više od 25 godina  živi u inostranstvu,  trudi se da očuva nit tradicije  i   ta  nostalgična veza se manifestuje    na njenim radovima.     Način slikanja podseća na kolažni  postupak.  Crteži koji su tu,  manje su analitički  a više konstanta njene umetničke ličnosti. Ikonografski elementi su nosioci unutarnjeg naboja i  u funkciji duhovnog. Podsećanje na  srpsko  umetničko  blago  je,  ne samo  veza  dve prijateljice i koleginice, već  oda korenima i kulturnom nasleđu.   Sam kolorit je škrt ali to nadoknađuje širokim akcentima  crvene, plave, žute i  ljubičaste boje, što  doprinosi ekspresiji slike .  Kompozicija je  sastavljena  iz crtačkih i reprodukovanih elemenata, tu su  fragmenti iluminiranih rukopisa, likovi svetaca   i Beli anđeo  kao stub čuvar,  ... sve to pojačava optičko dejstvo  i dinamiku kompozicije.     Značenje slike je projektovano na ponuđene likove pa motivi imaju   simboličku vrednost .    Namerno precrtana ili nagrđena mesta  kao moralno i kulturno urušenje,  govore o  sveprisutnoj idejnoj kompoziciji i njenim aspektima. Zašto su Maji bili potrebni motivi koji se  sukobljavaju? Kao emocionalno angažovana ,  ikonografski   simboli,  su aktivni činioci njene vizije. To je uvod u  razvijanje „istorijske svesti“ jer  oni  evociraju Maju na   ishodište,  zemlju, grad.     Majino slikoslovlje  za spasenje čoveka, kroz podsećanje na poštovanje ljudskih vrednosti   je u funkciji   prisustva zajedničke prošlosti i ponosnog pripadanja  osobenom kulturnom identitetu.  

 

Galerija SKC Novi Beograd  - Mirjana Lehner i Marko Dragić : „Sarajevska Hagada kao inspiracija“ izložba slika i dig. printova,    decembar,  2008.


    Ako je slika dokument, onda je Mirjana Lehner  dragocen saradnik istorije koji je sabrao sećanja na   ono čega više nema, počevši od sinagoga – jevrejskih hramova, arhitektonskih celina,  do likova dostojnih njenog poštovanja, i članova  njene porodice čije je likove utkala i napravila kompleksnu faktografiju . Svojim specifičnim likovnim jezikom  obraća se  naraštaju, onane optužuje, ona ukazuje na činjenice i ljudske gluposti. U svom tom žalu ne nedostaje  topline koju postiže izrazivši se senzibilnim slikarskim  tehnikama.      Svaki rad je posebna priča, to nije prosto nabacivanje elemenata, svaki  od njih nosi svoju ideju i  priču i kroz taj ispovedni živopis daju  zajedničku pouku. Prilježnošću arheologa, jasnim i sigurnim crtežom, Mirjana pažljivo prati i beleži tragove otkrivajući ih u svakom delu  semantičkih slojeva.      Detalji iz Hagade nisu samo likovni element  nego imaju jedno složenije značenje. Ono je utemeljeno u tradiciji  kroz brižljivo promišljeni postupak i analizu a sazdano na duboko emocionalnom i oporo spontanom. Svojim zapisima gde je utkana i istorija njene porodice, ona pravi rekonstrukciju zbivanja.Ta potreba za beleženjem je samosvojnost prevazilaženja skice jer umetnica ima razvijenu svest o  vlastitoj pripadnosti.     Središna kompozicija je uglavnom duhovna koju nadograđuje kolorističkim  tkanjem i veštim komponovanjem. Tu je najčešće reprodukovan Mojsije, tj. čitanje pouka. Centralna kompozicija deli  i gura ka spoljnom prostoru ostale delove kompozicije. Ta  izdvojenost  po poljima nije  njihovo komfrotiranje, naprotiv, to je samo naznaka granice duhovnog i sakralnog, ljudskog i svevišnjeg.., ali istovremeno i njihovo međusobno neraskidivo preplitanje i prožimanje. Težinu priče nose slike i tekstovi iz Hagade i oni su koloristički  najjači.Ostali delovi kompozicije su rađeni tananijim tehnikama, olovkom, akvarelom, laviranim tušem, frotažom...
   Za razliku od Mirjane, Marko Dragić se upušta u smelu kombinaciju moderne tehnike gde mu je glavno sredstvo za likovno izražavanje kompjuter umesto četkice. Kroz digitalnu grafiku ili u kombinaciji sa fotografijom i uz pomoć nje, upliće tradicionalno nasleđe kroz citate i crteže iz Hagade. On ima poseban pristup kroz sintezu modernog izraza i tradicionalne iluminacije i rukopisa. U procesu osmišljavanja stvaralačke celine, njegov rad se nadovezuje na Mirjanin. Kao što su sefardski iluminatori koristili jake boje, Marko  isti tonalitet koristi za podlogu svojih radova. Mladost nosi umetničku ekspresiju i u toj energiji se identifikuje njegova svest o korenima usađenim duboko u  pripadnost.  Usmereni jedno na drugo, radovi Mirjane Lehner i Marka Dragića se međusobno  pretapaju i kroz tu evoluciju afirmišu intimističku simbiozu.


Narodni muzej, Požarevac – Snežana Lukić : „Oda slovu“izložba kaligrafije, februar, 2005.


     Kada ste zadnji put napisali neko pismo ? Ako jeste, pripadate onom malom broju ljudi koji ličnim zapisom iskazuje stav. Tom krugu pripada i Snežana Lukić koja od ovog stava gradi umetnost. Opredeljujući se za kaligrafiju svrstava se u retke umetnike koji ovu granu umetnosti vraća na nivo koji je imala kada se stvarala u manastirskim i dvorskim pisarnicama. Klesari potom  pisari, pripadali su posebnom staležu  ljudi koji su ovekovečili ljudske duhovne vrednosti. Kamen, drvo, pergament, svila i na kraju papir, su materijali na kome su nam ostali zapisani dragoceni znaci kao prenosioci sadržaja. Nije lako od niza reči napraviti sliku. Snežana je upotpunjava inicijalima, dobro izabranom podlogom, bojom i teksturom ne udaljavajući se od zadatih obrazaca. Uz pomoć geometrijskih ili figuralnih simbola koje usklađuje  i razmešta, sačuvala je estetsku vrednost znakova kao predmet likovnog saopštenja. Snežana Lukić se vraća pismu kao važnom posredniku i umeću umetnosti. Ono je njen lični odnos prema duhovnom i svetovnom. Ispoljava jasno definisanu ideju kroz vladavinu slova i znakova  i kroz reč i kolorit, sve sažima u energiju.       Ta duhovna energija je karakteristična za sve njene radove. Od XII pa do početka  XIX veka, kada je potisnuta štampanom knjigom, na ovim prostorima se negovala kaligrafija i minijatura.Ova tradicija je polazište same umetnice jer kroz priču o postanju ona pronalazi samu sebe. Snežana Lukić je svesna da čovek poseduje bezočnost da otkriva tajne koje nisu ništa drugo do enigme njegovog vlastitog života i da smo uvek manje od onoga što sami želimo da verujemo. Sa istom lakoćom preobražava duhovne poruke, dragocene misli, molitve i stihove, u vizuelni likovni doživljaj. Karakterističnim procesom oblikovanja do nas stižu sadržaji saopšteni estetskim vrednostima.

 

Beograd, Kuća Đure Jakšića : Rada Sikimić / batik /, Sanja Sremac / keramika / i  Ljiljana Gašparovska / akvareli /   :  U fokusu plavog

septembar, 2010.

 

   Svaka tema je podsticaj za umetnika ali je  veći izazov ograničenje kolorita. Ovaj put, tri umetnice su se opredelile  da im polazna ili krajnja tema bude, jedna boja – plava.

  Plava je omiljena boja pesnika, za njih je ona poetska metafora a za ove tri umetnice, slikarska.

  U simbolici, plava boja je najdublja, deluje kao da je sačinjena od  nagomilane praznine vazduha.

Dovode je u vezu sa duševnom opuštenošću, sa blagim i promišljenim životnim ustrojstvom.To je nebeska boja, ona je put u beskonačno. Ona predstavlja simbol božije istine i večnosti, ali  ovde  gubi simbolički karakter a dobija estetski kvalitet.

Da bi se boji dodelila  primarna uloga, slikar mora da je postavi na nov slikovno-logičan način.

   Za ovakav izazov, umetnice su imale pred sobom tri mogućnosti, da :

1- boja bude u funkciji impresije, utiska ;

2- boja predstavlja duševnu izražajnu vrednost, ekspresivna funkcija , i

3-   uspostave simboličko značenje boje  kao objektivni /impresionistički/ i subjektivni /ekspresionistički/ izraz.

  S obzirom na karakteristike tehnike za koje su se opredelile, sasvim spontano, prevagnule su prve dve funkcije.

   Batik, akvarel i keramika, tri tehnike koje karakteriše određen senzibilitet, zahtevaju poseban duh za stvaranje i realizaciju. Zahvaljujući urođenom  manuelnom osećaju ove tri dame,  ideja je realizovana veoma vešto i prefinjeno kako samo žene umeju.

         Rada Sikimić se već  dugo bavi batikom i svaka nova izložba gde ona slovi kao idejni autor, je još veći podstrek da da, sve od sebe u slikanju voskom, na način  kojim se još malo ko bavi u izvornom smislu.Radeći u izuzetno osetljivoj tehnici i na istom takvom materijalu - svili, ovaj put pored pojedinačnih ešarpi, odlučila je da od  takvih komada pravi nadovezujuće celine, formirajući apstraktne slike. Spajajući ih po tri, spretno nadovezuje geometrijske oblike i linije. Ovakvu igru prati kompoziciona struktura koja se zasniva na ritmu a boja je kroz različite tonalitete  dopunjuje.

       Ništa lakše nije bilo ni keramičarki Sanji Sremac u čijem poslu  i pored sveg znanja i umeća ne postoji garancija da će posle pečenja na visokoj temperaturi  umetnički predmet dobiti željenu boju i nijansu. Naravno, nije cilj ni bio da se predmeti uniformišu kroz boju. Ovde je plava dobila zadatak da olakšava oblike, da ih otvara i rastvara, da bude u osnovi ili u naznakama.  Za nju su forma i boja  sredstva izražavanja a prividno kretanje  postiže postupno linijama i prelazom od svetlog ka tamnom. Kroz istraživački duh, Sanja spaja upotrebnu i dekorativnu vrednost koristeći prepoznatljive oblike i čiste forme.

        Možda je najteži zadatak pripao Ljilji Gašparovskoj koja se bavila akvarelnim pejzažom. Vešto je izbegla tananu ivicu monohromatske jednoličnosti i uspešno razrešila dilemu. Zna se da plava okolina smiruje i stišava ali ne krepi i ne osvežava. Ona tera većinu ljudi na razmišljanje. Plavi pejzaž svakako nije obična životna realnost, ali daje  beskraj mogućih kolorističkih rešenja. Ako  to  rešenje  odgovara zadatoj temi i ličnom zadovoljstvu ili osećaju, onda je dovoljno interesantno i dovoljno životno. Kompozicija je čvrsto i dobro građena u spoju sa koloritom što odaje bogatstvo temperamenta tako potrebnom kod ove tehnike, i u svom nastojanju je uspela da uz prozirnost i svetline sačuva eteričan izraz akvarela.

 

 

 

 

 

AUTORSKE IZLOŽBE :

1. BIJENALE MOZAIKA - međunarodna izložba

realizovano V Bijenala

Bijenale  mozaika  je manifestacija koja je povratila sjaj i značaj ove tehnike kroz predstavljanje umetnika koji se bave njome.Od početne ideje da mozaičari izbore ravnopravan tretman u galerijskim postavkama, definisana je ideja Bijenala da okupi i predstavi umetnike koji se bave ovom tehnikom. Ovo nije tehnika kojom se umetnici bave u šire produkcione svrhe ali joj se rado vraćaju u pauzi između narudžbi da bi za svoju dušu i uz trenutno nadahnuće, realizovali malo intimno delo. Bijenale dokazuje da je mozaik tehnika ogromnih mogućnosti pa se mogu na izložbi videti dela vrhunske kreativnosti.

Na I Bijenalu koje je finansijski pomogao Sekretarijat za kulturu,  učestvovalo je  34 umetnika, na IV selekciju je prošlo 60, a na V, 54 autora.Dva zadnja Bijenala, delimično je finansiralo Ministarstvo kulture.Četvrto Bijenale je gostovalo u Narodnom muzeju Požarevca gde je bila i glavna manifestacija u Noći muzeja.

Naredno Bijenale je planirano za april, 2014.

2. BIJENALE AKVARELA MALOG FORMATA - međunarodna izložba

realizovano dva Bijenala

Akvarel je jedna od najlepših i najzahtevnijih klasičnih tehnika u pogledu realizacije umetničke imaginacije. Nijedna tehnika ne može dati tu prozračnost i mekoću kao što može akvarel a taj eterični izražajni kvalitet dobija zahvaljujući vodenim vezivnim sredstvima. Tehnika je samo na izgled jednostavna i laka, akvarel se islikava u dahu i pored inspiracije, potrebno je imati sigurnu ruku. Za razliku od gvaša i tempere čije boje kod slikanja postaju neprovidne, kod akvarela belina papira prosijava kroz pigmente pa su svetline sačuvane.

Ova senzibilna slikarska tehnika je pravi izazov za umetnike a specifičnost izložbe je poštovanje izvornosti tehnike i ograničenje formata.

Održana su dva Bijenala, 2009. i 2011. uz učešće umetnika iz celog regiona. Prvo Bijenale je gostovalo u Prijedoru (Muzej Kozare) a Drugo, ponovo u Prijedoru i u Banja Luci (Muzej Republike Srpske).

Naredno Bijenale će se održati u aprilu, 2013. 

3. KOLAŽ - UMETNIČKA PROVOKACIJA

Zašto kolaž ?

Kroz istoriju moderne umetnosti, tehnika kolaža se javlja ciklično kao mehanizam podsvesti koji ukazuje na besmisao i konfuziju stvarnosti. Kolaž kao suprotstavljanje tradicionalnom, konvencionalnom ili kao instrument kritičkog napada na politiku ili društvenu stvarnost. Početkom XX veka i pojavom novih tehnologija, kolaž je ukazivao na paradoksalan uništavajući odnos između automatizovane okoline i čoveka koji u njoj deluje poput mašine. Ta aktuelnost prisutna je i danas. U ovom kontekstu i treba shvatiti izložbu ciljnog naziva UMETNIČKA PROVOKACIJA kojom se umetnici tzv. "urbana gerila" služe kolažom kao oružjem u svrhu plakatne agitacije - angažovano, agresivno, provokativno...

Izložba je pozivnog karaktera sa idejom da postane tradicionalna.Ova je održana u februaru a gostovaće u Kovinu (5. jun), u Staroj Pazovi (oktobar o.g.) i u Somboru u januaru 2013.

Naredna nova izložba je predviđena za početak 2013.  

Ljiljana Subotić

 

Beograd, Bulevar kneza Aleksandra Karađorđevića 82

 

tel : 064 4611756 ; 064 837 4112

 

ljiljana.subotic@gmail.com